Zanimljivi tekstovi o Djeri

Ajd da zagadim forum raznim laprdanjima novinara Ako admini smatra da ova tema nije potrebna, da ce biti nepregledna ili nesto, sta da mu kazem - neka brise )

Pa, da pocnemo. 21. novembar 2006. , Kurir...

INTERVJU: Ivana Đerisilo-Stanković
ISTA SAM KO PRE
Nisam se promenila posle bronze u Japanu. Vidim da me ljudi sada više prepoznaju na ulici i to mi veoma prija

Jedna od najzaslužnijih za osvajanje bronzane medalje na Svetskom prvenstvu odbojkašica, Ivana Đerisilo-Stanković još uvek je pod velikim utiskom kako boravka u Japanu tako i spektakularnog subotnjeg dočeka u Beogradu. U pauzi između povratka iz Osake i odlaska u Tursku, gde je očekuju nove klupske obaveze, korektor reprezentacije Srbije za Kurir priča o onome šta je doživela i šta je tek očekuje, a kaže da bi sve učinila da pobedi u finalnoj utakmici.

Kako ste slavili tokom vikenda?
- Celokupan dan u subotu je bio fenomenalan, ali ne smem da se opustim. Još mi je haos u glavi i emocije se nisu slegle, a moram da se spakujem za Tursku i da ispoštujem sve ljude koji su bili uz mene proteklih dana. U subotu uveče menadžerka mi je priredila divno iznenađenje i okupila moje brojne prijatelje na jednom splavu.

- Tu je bila i Vesna Čitaković-Đurišić, a čak i oni koji nas nisu poznavali naručivali su pesme nama u čast. Nedelju sam rezervisala za viđenje sa rodbinom, a u ponedeljak treba da se vidim sa svima onima koji su ustajali rano ujutru i odlazili u kafiće i auto-perionice da bi zajedno navijali za nas - kaže Ivana Đerisilo-Stanković.

Da li se nešto promenilo u vašem životu poslednjih dana?
- Ja sam uvek ona stara, šta god da se desi, i drago mi je zbog toga. Vidim da me ljudi sada više prepoznaju, ali to mi prija i nije mi naporno.


"Kockica" je hit

Iako se radi o mladim odbojkašicama, svi su bili potpuno iznenađeni kad ste zapevale "U svetu postoji jedno carstvo". Otkud to?
- Naš kondicioni trener nam je tu pesmu pevao dok smo bile na pripremama prošlog leta na Rogli, jer nije bilo nimalo lako trčati te distance. Ona je stvarno postala hit među nama jer i najiskrenije oslikava našu ekipu.




Kako se osećate što ste tako brzo od sportskih anonimusa postale favoritkinje?
- Ni do sada od nas niko ništa nije očekivao. Lako je sada pričati i hvaliti kad si osvojio nešto, a samo mi znamo koliko je trebalo da prospemo znoja da dođemo do toga. Ja ću i dalje da nastavim da radim ono što i dosad, a mislim da je ovo stav i svih ostalih devojaka. Ne respektujemo nikoga, idemo hrabro kao i dosad. Moram da priznam da smo planirale medalju tek na sledećem evropskom prvenstvu, ali sreća pa smo se prevarile.

Četiri godine se kuje ova medalja. Ispostavilo se da je plan selektor Terzića bio pun pogodak.
- Nije baš četiri, malo više. Od juniorske reprezentacije. Okosnica ove ekipe poznaje se iz juniorskih dana, a na primer Anja i ja se znamo već deset godina, iz Zvezde. Terzić je moj jedini trener i selektor u Srbiji, počev od juniorske reprezentacije pa nadalje. Mislim da me nikada neće napustiti.

Na krovu Starog dvora, pored zastave Srbije i Beograda stajala je i zastava s olimpijskim krugovima. Ima li to nekakvu simboliku, da li se od vas očekuje medalja u Pekingu?
- Nisam videla tu zastavu. Ali, za Olimpijske igre se treba prvo kvalifikovati. Ovo je motiv više, ako si treći na svetu, onda bi trebalo da učestvuješ i na OI. Zašto ne bismo igrale i u Pekingu?

Možete li da budete makar vicešampionke Evrope?
- Kad bih već krenula da igram finale, sigurno bih uzela zlato, pa makar nekome polomila prste!


Konačno, sarme

Ivana Đerisilo-Stanković nikako nije mogla da se adaptira na potpuno drugačiju kuhinju i razlog zbog kojeg je jedva čekala povratak u Evropu je upravo hrana.
- Za tih 20 dana u Japanu izgubila sam nekoliko kilograma, ali, na sreću, to se nije negativno odrazilo na moju igru. A i kako da ne izgladnim kad sam jela samo hleb i puter, eventualno ponekad jogurt ili paradajz. Tamo se odlično provedu oni koji vole ribu, morske plodove i pirinač, ali ja nisam od tih, i šta mogu. Juče sam se konačno najela, a i danas (nedelja, prim. aut.) su posebno za mene spremili sarme - kaže Ivana.

Ivana za premijera, sportskevesti.net (tokom SP u Japanu...)

IVANA ZA PREMIJERA!
Evo polako se zakuvava izborna kampanja, počinju da pršte obećanja, nude se kule i gradove sa svih strana. Tako, pre neki dan, nevezano za čitavu političku priču, u Pressu kaže Ivana Đerisilo, jedna od ključnih igračica našeg tima, kako se "vidimo pred skupštinom". I po svoj prilici, devojka će održati obećanje! Zato, kad u januaru, martu il kad se već velikaši (proklete im duše, što bi rekao Njegoš) dogovore, izađite na izbore i umesto raznih mediokriteta dopišite i zaokružite Ivanu - DEVOJKA DRŽI REČ!

Da se vratimo na priču, verovatno vas (ako još niste upoznati sa tim) zanima kakav je dalji raspored naših odbojkašica? Naime, čitav turnir se završava u subotu. Da, znam, da vas je komentator na RTS-u obavestio kako se finale igra u četvrtak, ali to je čista dezinformacija! Sreda - polufinale. Četvrtak - finale. Petak - pijanka. Subota - doček.

Šta reći za današnji nastup protiv neugodnih "kosookih protivnika"? Bila jednom jedna ptičurina koja se digla iz pepela i našla mesta u vrhu svih mitskih priča. E, pa moj Feniksu, za naše junakinje, ti si mačiji kašalj, dete, smejurija! A našim protivnicama, uključujući i vidno napaljene Azijatkinje, savetujem da što pre pogledaju par reči u srpskom rečniku (mogu ga naći negde na Internetu) - recimo, neka krenu od I - inat, koji je jedan od ključnih razloga svih dosadašnjih trijumfa. Pa onda P - patriotizam, pa nek se malo vrate do D - drugarstvo, a slobodno nek završe sa M - muda (da, i to, doduše samo u mentalnom smislu, hvala Bogu, krasi ove naše devojke).

Mislim da su se borbenošću, željom i ljubavi prema svetom grbu, sve do jedne iskupile za rano ustajanje, kašnjenje na posao, u školu, hvatanje bensedina i drugih sredstava za smirenje iz raznih ladica i fioka i pušenje cigara kojih bi se svi i dobri, stari Turci posramili!

Šta još reći? Većina je rečena na terenu, naše je da sa ponosom u oku gledamo i aplaudiramo. I da čestitamo sada, jer kasnije nećemo stići, obzirom da će se mediokriteti sa početka teksta nabiti u red za fotku sa devojkama i par kurtoaznih reči pred kamerama. A doček? Bez preterivanja, ovo je naša najveća generacija u svim sportovima u poslednjih par godina, još od Đorđevića, Danilovića, Grbića, Vujovića i vaterpolista. Zato, bile prve ili bile četvrte, što bi rek'o (prokleo) knez Lazar, u malo modifikovanoj varijanti, "Ko ispred skupštine ne bio, a Srbin je i srpskoga roda..."

Jedan malo upozoravajuci tekst iz pera majstora Baneta Jocica...

Pevaj, Ivana (sportskevesti.net)

Oh, da, mi volimo Ivanu Đerisilo. Zato što je lepa. Zato što je odbojkašica do bola. I zato što, kao što reče kolega, drži svoju reč. Ona bi bila bolji premijer od bilo kog političara sem jednog, koga više nema. Volimo i sve ostale odbojkašice, naravno.

Ovog trenutka, našim sportskim lepoticama peva cela Srbija. I treba da peva. Ko ne peva, treba da sluša oluju. Kada bi samo ovo prvenstvo za uvek moglo da traje, jer onda nikome ne bi bilo teško da rano ustaje. I svi su sada ponosni na njih i svi pričaju o njima, ali koliko dugo? Ne mogu a da se sada ne setim Olivere Jevtić o koja je tako bila glavna tema posle osvajanja srebra na EP u Geteborgu ovog leta. Primili su je onda svi živi, potapšali po ramenu, slikali se sa njom, pojavili se na TV - u i u novinama. U prevodu, iskoristili su je. A gde je ona sada? Dobila je, koliko sam ja sračunao, 122.000 dinara od države. Taman da pregura zimu, pa onda ćemo da vidimo. Sreća što su sve one profesionalci.

Bojim se da će se to isto dogoditi i sa odbojkašicama. One će biti hit još neko vreme, a onda ko zna gde i ko zna kad. Otežavajuća okolnost je što uskoro počinju i muškarci, koji će takođe najverovatnije zabeležiti veliki uspeh i onda će se pričati o njima. Neka se samo javi neko kome nisu razgalile srce. Kome nisu pošle suze na oči kada posle svakog tajm auta ciknu "Srbija". Kada pre svakog servisa pljeskaju jedna drugoj. Valjda je to jedna od najvećih nepravdi modernog doba. Dvadeset i prvi vek obožava da pravi heroje, a jedino što više voli od toga je da ih posipa pepelom.

Prisetićemo se onda i generacije mladih fudbalera, koja je bila druga na EP u Nemačkoj, a onda je spaljena na lomači kada je podbacila na OI u Atini. Setićemo se košarkaša, koje sada niko ne može da gleda očima zato što su u tranzicionom (!?!) periodu, a kao juče da je bilo kada ih je dočekivalo pola miliona ljudi ispred skupštine. I tako bezbroj primera. Što se mene tiče, ja ih nikada neću zaboraviti. Uvek ću da volim Jelenu Nikolić, Anju Spasojević, Natašu Krsmanović, Suzanu Ćebić, Vesnu Čitaković, Maju Simanić, Jovanu Brakočević, Brižitku Molnar. Uvek ću da volim Ivanu Đerisilo. I uvek ću da joj pevam. I kada to bude bilo mnogo leta pre...

evo, da se podsetimo nekih davno prohujalih vremena, kada je Djera branila boje Zvezde...Dnevni list Danas, 7.12.2003. ... Oni koji su osuli paljbu po Djeri, neka procitaju sta je govorila jos tada o povredama. Pa, nisu svi licemeri i lazovi - bravo, Djero!

Ivana Đerisilo, odbojkašica šampionskog tima Crvene zvezde


Najradije bih ostala ovde, ali od odbojke se samo preživljava


Hana Mates

Ivana Đerisilo, prvotimka Odbojkaškog kluba Crvena zvezda Galaks i najmlađa u reprezentaciji Srbije i Crne Gore, uoči septembarskog Evropskog prvenstva, na koje su se plave plasirane posle dvanaest godina pauze, sa matičnim klubom proslavila je "duplu krunu", a sa reprezentacijom se ogledala na pripremnom turniru u Turskoj.
- Ne mogu da kažem da smo impresionirane svojom igrom s obzirom na to da smo pobedile samo Poljsku i bile treće od četiri ekipe. Ipak, upoznale smo mesto

na kom ćemo da igramo i donekle smo sagledale protivnice: Rumuniju kojoj fale igračice i takođe nekompletnu Tursku, koja ima podmlađen tim, ali i odličnog korektora koja im čini pola ekipe - kaže u razgovoru za Danas Ivana Đerisilo.


Kakvi su protivnici na predstojećem Evropskom prvenstvu i kakve su šanse naše reprezentacije?
- Realan je prolazak u drugi krug, znači da budemo u prvih osam ekipa. Igra se deset dana uzastopno, svaki dan je drugačiji, možda mi jedan dan budemo u punoj formi, a Rumunija ne bude ili da se Ruskinje umore pa ih mi na neki način iznenadimo. Turnir se igra konstantno i važno je imati ekipu sa dobrih svih 12 igračica, a ne samo kvalitetnu prvu postavu.


Da li pripreme koje imate zadovoljavaju zahteve tako velikog takmičenja?
- Budući da pripreme traju dva meseca, otprilike od 20. jula do 20. septembra, verujem da će biti dovoljne. Hotel M je stvarno savršen za karantin, a sala u "Pioniru" gde smo trenirale je klimatizovana. Ostali rad na treningu prepuštamo treneru.



Lična karta



IME I PREZIME - IVANA ĐERISILO
Datum rođenja - 8. avgust 1983.
Klub - Crvena zvezda
Visina - 185cm (za sada)
Dohvat - 305cm
Film - Poslednja ekskurzija
Muzika - Domaća
Piće - Coca-cola
Hrana - Piletina sa pireom i spanaćem



Koje su ambicije Crvene zvezde u sledećoj sezoni?


Akcija Danas



Razgovorom sa Ivanom Đerisilo redakcija lista Danas počinje akciju popularizacije sporta. Intervju sa mladom reprezentativkom napravila je Hana Mates, kadetkinja beogradskog Odbojkaškog kluba Komete i učenica prvog razreda Sportske gimnazije.



- Na domaćoj sceni je ponavljanje prošlogodišnjeg uspeha, osvajanje duple krune, a u Evroligi zavisi od žreba, da prođemo u drugi krug.


Da li se stanje u Crvenoj zvezdi promenilo?
- Što se tiče finansijskog stanja nije, a što se tiče rada mislim da je bolji, sada je više ljudi na jednom mestu, a ranije je bio samo Aleksandar Boričić koga apsolutno ne zanima ženska odbojka već samo muška .


Da li je došlo do promena u sastavu Zvezde?
- Otišla je zasad samo kapiten Maja Simanić, a došla je Burmazović iz Srema na mestu libera.


Kakva su ti iskustva iz Lige šampiona?
- Prošle godine smo naletele na Kan koji je kasnije bio prvi ali dobro smo se držale. U Francuskoj je bilo egal, mada se u toj utakmici povredila libero pa smo igrale bez nje što je dosta teško za mene i drugog primača, jer je mnogo teško primati servis sa dva umesto tri igrača. Ipak, tamo je bilo 3:1 i to gusto, dok je u Beogradu takođe bilo 3:1, ali ne tako neizvesno.


Kakav je položaj ženske odbojke kod nas?
- Za razliku od dosadašnjih godina dosta se poboljšao. Dok su Užičanke bile na tronu uglavnom nije se toliko pričalo o odbojci, međutim mi smo napravile preokret pretprošle godine i od tada su se i mediji zainteresovali za nas, samim tim i neki sponzori.


Može li se od odbojke živeti?
- U našoj zemlji trenutno ne. Može da se preživljava ali ne može da se živi, mada dosta devojaka živi od toga, ali nije to onako kako bi trebalo da bude. Ja bih najradije ostala ovde da igram do kraja života, imaš neko ime, neko znanje i najvažnije jezik jer to je najteže kada se odlučiš da odeš negde, da naučiš jezik i da te ne "vuče" nostalgija prema kući.


Da li razmišljaš o odlasku u inostranstvo?
- Da. Svima je san da odu u Italiju čija je liga najjača na svetu, međutim jake su i turska, grčka, poljska i francuska liga. Naravno, sanjaš da budeš jedan od najboljih igrača u svetu, znači u Italiji konkretno, ali videćemo verovatno sledeće sezone.


Kada si počela da treniraš?
- U šestom razredu u školu su došli treneri i birali ko je viši od 153 cm. Ja sam bila visoka tačno 153 cm tako da sam prošla dalje. Da nisam počela da treniram odbojku verovatno bih trenirala rukomet, pošto je moja mama trenirala rukomet, a tata fudbal.


Kako izgleda jedan tvoj uobičajeni dan, a kako na pripremama?
- Pošto više nisam školarac, znači ne idem više u gimnaziju, ustanem pa na trening, potom odem negde na kafu ili već prozujim po gradu. Odmorim se, ručam, pa opet na trening. Na pripremama je isti ovaj režim samo što spavamo u hotelu i ne izlazimo nigde.


Kako uspevaš da uskladiš sve obaveze?
- Ja već sedmu godinu imam isti ritam života, znači nema tu nekih velikih promena. Meni je promena kada odem na odmor jer onda ne znam šta ću da radim od dosade, mislim nije baš od dosade, uvek imam nešto da radim. Ali ipak mnogo je lakše bez treninga.


Da li imaš neki ritual pred utakmicu?
- Imam, da odspavam jedno dva-tri sata, a kada ustanem slušam dobru muziku i moram da operem kosu pred utakmicu. Takođe nosim jedan topić za sreću i to je to.


Tvoj najlepši trenutak u karijeri?
- Osvajanje prve titule.


Zašto nosiš broj tri?
- Meni je srećan broj osam, ali pošto sam najmlađa nisam mogla da biram koji ću broj da nosim i ostao mi je broj tri, ali pošto je to nešto kao polovina osmice, bila sam zadovoljna. "Trojku" sam kasnije dobila i u reprezentaciji.


Kako reaguješ kada te prepoznaju na ulici?
- Pa uglavnom me ne prepoznaju pošto odbojka nije toliko popularna. Znaju me neki koje poznajem sa utakmica, kada dođu da navijaju, i oni se pozdarave sa mnom. Ali uglavnom me ne prepoznaju, a i ne izlazim često.


Da li imaš idola?
- Pa imala sam kada sam počela da treniram. To je bila Aleksandra Boričić, tada najbolji igrač u Jugoslaviji. Ja sam stalno skraćivala šiške da bih bar malo ličila na nju.


Zašto navijači dolaze na utakmice, da li zbog kvalitetne odbojke ili lepih devojaka?
- Pa ne znam, ja na to pitanje ne mogu da odgovorim jer sam na terenu, ali ipak mislim da dolaze zbog titule. Inače navijači dolaze samo na poslednje utakmice plej-ofa, ima nekoliko njih koji dolaze na svaku utakmicu, ali inače se pojave samo na bitnijim mečevima. Dolaze valjda da bi navijali za Zvezdu, a takođe na utakmicama su standardno prisutni i naši prijatelji.


Zašto se u ženskim sportovima često dobijene utakmice izgube?
- Mi smo malo osetljivije nego muškarci, prorade neke emocije, neki adrenalin. Mi na primer, povedemo sa 1:0 i odmah pomislimo da ćemo to lako da odradimo do kraja. Verovatno muškarci hoće više da se dokažu, da ih "ubiju" sa 3:0 a devojke samo žele pobedu. Ali kod mene nije tako, ja ako mogu biće 20:0 za mene i igraću do 25-og poena, a ako se ne osećam dobro reći ću da neću da igram. Neću da igram povređena, da se pitaju šta je sa njom. Bolje da sednem na klupu i kažem da me boli glava ili stomak nego da ne mogu da se "sastavim" na terenu. To kod drugih devojaka verovatno nije tako nego će igrati i po cenu zdravlja. U takvim situacijama možeš i da se povrediš.

Da li ova medijska ekspanzija može negativno da se odrazi na vas?
- Ne može ako ostaneš hladne glave, ako znaš gde si i šta si. Međutim, dosta devojaka to ne zna, ali ja sam uvek bila i ostaću ista, na mene to ne utiče. Mogu da budem na svim panoima i ne moram da budem nigde, ljudi ako žele da znaju kakva sam oni će me upoznati takvu kakva sam. Ne treba da me vole zato što treniram odbojku.

isti list, tri godine kasnije, uporedbom dva teksta dobijete odlicnu retrospektivu Djerine (i ne samo njene) karijere...

Ivana Đerisilo Stanković, odbojkašica treće reprezentacije u svetu, o periodu pre i posle osvajanja bronze u Japanu


"Navučena" na pobede




Vraćen dug Italijankama: Ivana Đerisilo



Katarina Sinđelić
Na Svetsko prvenstvo krenule su kao tek 30. ekipa na svetu, a kući su se vratile kao treće. Stoga i ne treba da čudi što su načini ispraćaja i dočeka odbojkašica Srbije i Crne Gore u tolikoj meri kontradiktorni jedan drugome. Za nepune tri nedelje izabranice Zorana Terzića prešle su put od potpune anonimnosti, do nacionalnih miljenica. O tom periodu pre i posle osvajanja bronze u Japanu govori jedna od akterki najvećeg uspeha u istoriji naše ženske odbojke, reprezentativka Ivana Đerisilo Stanković.
- Za većinu nas je sve ovo što nam se dogodilo i dalje neverovatno. Sigurno je da će nam trebati puno vremena da se probudimo. Ispraćene smo bez velike pompe, niko od nas ništa nije očekivao. Navikle smo da se o nama puno ne priča, pa nam je sada sve čudno. Neobično mi je i to što me ljudi prepoznaju na ulici, svi su ljubazni i svi bi da čestitaju. Za ovih pet dana koliko sam provela u Beogradu nisam uspela da potrošim ni dinara, u koji god lokal da sam sela sve je išlo na račun kuće. Zaista nisam bila dovoljno svesna svega i moram istaći da sam se našla na terenu koji baš i ne poznajem tako dobro. Svaki reprezentativac priželjkuje i sanja o tome da se popne na terasu Starog dvora i da s narodom proslavi uspeh. Do sada sam samo gledala dočeke, a posle Japana i sama sam stajala na toj terasi. Sigurna sam da to nije bio prvi i poslednji put - priča Đerisilo.


Lična karta






DATUM ROĐENJA: 8. AVGUST 1983. GODINE



VISINA: 185 CM



DOHVAT: 305 CM



KLUBOVI: EZVČIBAŠI, VIĆENCA, CRVENA ZVEZDA
Ivana Đerisilo Stanković je Zvezdino dete. Odbojku je počela da trenira u šestom razredu osnovne škole. Kako kaže, u njenu školu su došli treneri i birali ko je viši od 153 cm. Ona je bila visoka tačno 153 cm tako da je prošla dalje. Da se nije opredelila za odbojku okrenula bi se rukometu, pošto je njena mama trenirala ovaj sport.
Na početku svoje karijere radila je s Nikolom Petrovićem, da bi kasnije prešla u ruke sadašnjeg selektora dama, bivšeg trenera Crvene zvezde Zorana Terzića, za kojeg kaže da je glavni "krivac" za ono što je ona danas.



Druga pobeda nad Italijom na šampionatu sveta pored slavlja zbog osvojene bronze, primaču servisa naše selekcije donela je i veliku ličnu satisfakciju.
- Poslale smo Italijanke kući bez medalje! Teško mi je da objasnim koliko mi to samo znači. Za razliku od drugih reprezentacija, sve odbojkašice Italije su prepotentne i na nas su gledale kao na smešnu selekciju koja dolazi iz Srbije i Crne Gore. Dve godine sam igrala u Vićenci i dobro znam kakav je tretman naših odbojkašica u Italiji. Slabo nas plaćaju i sve vreme govore da treba da nam bude čast što uopšte igramo u jednoj takvoj ligi. Bila sam najbolji poenter Vićence i to apsolutno niko iz tog kluba nije poštovao, čak me je direktor bukvalno primorao da nekoliko mečeva igram sa pokidanim ligamentima. Njima je bilo važno kako izgledam, a ne kako igram. Zbog takvih stvari mi je bitno što smo baš njih pobedile na početku i kraju turnira. Na narednim takmičenjima će sigurno imati kompleks od te, kako nas često nazivaju, male Srbije - kaže Đerisilo.
Po osvajanju bronze, mnogi odbojkaški stručnjaci polemisali su na temu "šta se to promenilo u našoj selekciji od prošlogodišnjeg Evropskog prvenstva do Japana". Prvotimka turskog Ezvičibašija ima vrlo jednostavan i konkretan odgovor na to pitanje.
- Pre smo bile navučene na poraze, bukvalno. U mečeve sa osrednjim ekipama smo ulazile već pripremljene na poraz. Nekako niko od nas nije očekivao da pobeđujemo. Dugo smo igrale sa nižerazrednim timovima, pa i do Svetskog prvenstva smo i stigle posle čak tri kvalifikaciona kruga. U Japanu smo bile jedina reprezentacije koja je morala da prođe toliki put. Gubile smo čak i od Nemačke, Holandije, a pobeđivale smo Englesku, Španiju i nismo znale koliko možemo, jer nismo ni imale prvi test. To je bio srž problema. Tek kada smo se u poslednjem krugu kvalifikacija namerile na Poljsku i timove iz višeg ranga postalo nam je jasno da možemo mnogo više. U Japanu smo se "navukle" na pobede i ne nameravamo da se sa njih "skinemo". Postala sam pravi zavisnik od trijumfa, čini mi se da bih sada dramila čak i zbog poraza od svetskih prvakinja Rusije.
Za razliku od muškaraca, dame su isuviše dugo čekale na svoju prvu medalju. Na pitanje zašto, Đerisilo odgovara:
- To je svakako tema koja zaslužuje duboku i veoma stručnu analizu. Smatram da je jednostavno naišla talentovana generacija devojčica, koju su Savez, a i naši treneri umeli da prepoznaju. Većina nas u selekciji se dugo poznaje. Na primer Anju Spasojević sam upoznala još 1997. godine u Zvezdi. Znam kako ona diše, kada dižem loptu ne moram uopšte da razmišljam gde je i kako će odreagovati. S nama se od početka profesionalno radilo. Bile smo strpljive, išle smo korak po korak, a rezultati našeg reda su sada evidentni. Biće lepo, za promenu, na naredna takmičenja ići kao jedan od favorita - ističe Đerisilo.
Svaka akcija, izaziva reakciju. Posle uspeha u Japanu, mnogi roditelji su poželeli da svoje devojčice upišu na odbojku. Ovo je samo jedan od primera u kolikoj meri će se mondijalska bronza pozitivno odraziti na domaću žensku odbojku.
- Medijska propraćenost je velika stvar. Ovih dana svi pričaju da će svoju decu usmeriti ka odbojci. To su veoma pozitive stvari. Kada smo osvojile bronzu dobila sam najlepšu moguću poruku od sestre iz Trebinja - rekla mi je da odustaje od ideje da bude manekenka i da želi da trenira odbojku. Devojčicama su idoli narodne pevačice, manekenke i konačno sportistkinje. Drago mi je što se nešto promenilo. Svakako, treba da budemo svesne da je na nama i velika odgovornost, te moramo da i van terena budemo veliki ljudi.
Posle samo sedam dana predaha, Ivanu Đerisilo već ovog vikenda očekuju obaveze u Turskom šampionatu. Sa Ezvčibašijem joj predstoji i takmičenje u Ligi šampiona.
- U Turskoj se generalno gledano igra kvalitetna odbojka. Ambicije tima će i ove sezone biti najviše. Za sada sam zadovoljna tamo gde sam. Italijanska liga jeste najjača, ali posle loše epizode koju sam tamo imala ne verujem da bih se ponovo vratila. Ezvčibaši mi je ponudio odlične uslove, i s obzirom na kratak vek sportista moram da gledam i da se finansijski obezbedim. Iako mnogi misle da odbojkašice slabo plaćene, ako ste vrhunske onda može dobro da se živi. Dakle, sada se okrećem klupskoj sezoni, a reprezentativne obaveze ostavljam za sredinu sledeće godine - kaže Đerisilo i na kraju dodaje:
- Iako smo na okupu bile tri meseca, znam da će mi devojku ubrzo nedostajati. Sa nestrpljenjem ću očekivati evropsko prvenstvo, imamo veliku želju da se ponovo dokažemo. Ko zna, možda ćemo sledeće godine pričati o osvojenoj zlatnoj medalji. Sigurno je da imamo kvaliteta za takvu vrstu ambicije.

opet sportskevesti.net , uoci polufinalnih duela na SP u Japanu...

Ivana, jel ti se štuca (nismo li već uzeli zlato?)
Ivani Đerisilo, jednoj od jednakih u našem nacionalnom timu, pripala je retka čast - čak tri bloga zaredom u naslovu imaju njeno ime. Nadam se da posle ovog neće pljusnuti neka tužba zbog uznemiravanja ili tako nešto, jer je sve što smo i kolega i ja napisali, napisano u krajnje dobroj nameri

Zanesen euforijom i osećenjem ponosa i zahvalnosti koje neumitno dugujem našim lepoticama, došao sam na jednu neradu pomisao - neću da baksuziram, ali šta ako se kojim čudom ipak ne nađemo na pobedničkom postolju? Šta ako se devojke kući umesto sa blještavim peharom i zlatom oko vrata, vrate sa nekom bronzom ili četvrtim mestom?

Nikada nisam tvrdio da je Srbija najgora zemlja i oni kojima je svaka druga reč "ovo je Srbija, pa ovo, ovo, ovo ne valja..", Kvislinge i izdajnike nikad nisam gotivio (kao ni drugu krajnost, ali je to nebitno za ceo tekst), međutim jedna stvar definitivno stoji - RAZMAŽENI SMO. I NEZAHVALNI.

Da se, ne daj Bože, vrate kao, recimo 4. , izostali bi svi oni telegrami čestitki, izostali bi intervjui, buketi, džakovi pisma obožavalaca, trubači, prijemi, slikanja, puni trgovi, klicanja, hvalenja, prepričavanja, rafali sa terasa i sve ostalo što je karakteristično za ovakve situacije. U kladionicama i kafićama gde se organizuju prenosi, umesto pohvala, častili bi ih sočnim psovkama i uvredama, odricanjima.

Ivana, Anja, kapitenko Vesna, Jovana 1, Jovana 2 i ostale herojke Srbije, u tom slučaju, ne obazirite se na Jude, Brutove, na one koji bi vas tapšali po ramenu, čestitali i prostirali crveni tepih za vas da ste samo nijansu bolje plasirane. Možda smo manje brojniji, možda smo "underground" u sopstvenoj zemlji, ali smo ponosni na vas, do krajnjih granica, do jeze i do suza.

Za nas, ZLATO STE VEĆ UZELI, a svaka kap znoja prolivena za sveti nacionalni grb, svaki cik "SRBIJA" prilikom tajmauta od koga se ježim, svaki poen, svaki upijač, svaki blok, svaki pokidan živac i svaki gram vaše želje VREDNIJI JE OD BILO KOJE MEDALJE I NEIZMERNO VAM HVALA NA TOME!

I za kraj, samo da konstatujem - ako se sećate, prepotente Italijanke, koje su sada pune hvale na naš račun, nisu bile tako ljubazne niti prijatne nakon što smo ih spustili na zemlju kao PVO "nevidljivog nad Bujanovcem". I zaista, ta utakmica nije bila fer. Nijedna naredna. Zašto? Zato što se sa jedne strane mreže nalazilo šest igračica. A sa naše strane mreže, igrala je samo jedna - JEDINSTVENA, PONOSNA I BORBENA SRBIJA!

Hvala devojke (bez obzira šta dalje bude)

da je Djera zakon, skontao je i B92...Ni po babu, ni po stricevima - vec po statistici!

(b92, 30.1.2007. , kada su se Ivani jos uvek divili Turci...)

Korektor ženske odbojkaške reprezentacije Srbije i igrač turskog Ezačibašija Ivana Đerisilo-Stanković u vrhu je nekoliko statističkih lista po učinku u prvom delu takmičenja u Ligi šampiona.

Na listama koje su objavljene u utorak, ona je četvrti poenter takmičenja po grupama u Ligi šampiona, treći server i četvrti napadač. Uz to je najbolji poenter svog kluba, koji je prvu fazu završio na drugom mestu u grupi C i tako se plasirao u naredni deo takmičenja.

Ivana Đerisilo-Stanković je odigrala svih šest utakmica svog tima u grupi C i u 22 seta ostvarila 109 poena, odnosno 4,79 po setu. Time je dospela na četvrto mesto najboljih poentera, koje predvodi Natalija Mamadova, sa 160 poena.

Ekipa Mamadove je treća u grupi C, iza Ezačibašija.

Mamadova je prva i na listi najboljih napadača, pošto je iz napada ostvarila 137 poena, odnosno 6,23 po setu. Ivana Đerisilo-Stanković je četvrta, sa 84 poena (3,82 po setu).

Na listi najboljih servera Ivana je treća, sa 14 as servisa, odnosno 0,64 po setu. Tu listu predvodi odbojkašica Vinari Kališa Ana Baranska, sa 19 as servisa.

U prvoj fazi Lige šampiona, pored Ivane Đerisilo-Stanković, od reprezentativki Srbije koje su prošle godine bile treće na Svetskom prvenstvu u Japanu, igrale su još kapiten Vesna Čitaković-Đurišić, koja je takođe igračica Ezačibašija, i Nataša Krsmanović, igračica Volera iz Ciriha.

Vesna Čitaković-Đurišić bila je među uspešnijim napadačima. Ona je zauzela 13. mesto, pošto je 50 odsto njenih napada donelo direktne poene ekipi.

Na listi najboljih blokera, Srbija ima dve odbojkašice - Natašu Krsmanović, koja je 12, sa 15 direktnih poena iz bloka (0,63 po setu), i Vesnu Čitaković-Đurišić, koja je 17, sa 13 poena (0,59 po setu).

Druga faza Lige šampiona počeće 6. februara, i u toj fazi će 12 ekipa igrati šest dvomeča. Pobednici tih duela igraće u tri dvomeča za tri mesta na finalnom turniru Lige šampiona.

Na finalnom turniru, u Cirihu 24. i 25. marta, pored te tri ekipe, igraće i domaćin. Ukoliko turski Ezačibaši prođe dve eliminacione runde, u polufinalu bi se sastao upravo sa Volerom.

i ponovo sportskevesti.net i ponovo Bane Jocic...

Ja sam mala Ivana...
Mali Miki, možeš ti da jedeš kiki riki i da piješ Vajfert koliko hoćeš, ali se boljim da je tvoj tron u opasnosti. Svaka tebi čast, ali se na tržištu pojavilo nešto još više autentično, još više srpsko.

To su "mala" Ivana i njene drugarice. Zaista, znam da smo dosadili i bogu i narodu sa tekstovima o odbojkašicama i Ivani Đerisilo, ali što se mene i kolege tiče, zalužile su da se obriše ceo sadržaj sajta i da se sve posveti njima. Ovo je četvrti blog sa njom u naslovu i nadamo se da će ih biti još posle meča sa Brazilom. I da, sada već sasvim sigurno štuca. I sve one. Jer one igraju za Srbiju i nije ih sramota. One vrlo dobro znaju da smo mi jedina država u istoriji sveta koja je nezavisnost stekla tako što su se svi odvojili od nje, ali se ne stide da je predstavljaju. I one, kao i mi, misle da od problema ne treba bežati, već mu treba pogledati pravo u izobličenu facu i direktno mu se obratiti, kao Robert De Niro u Taksisti.

Nije bitno odakle, ali ja pouzdano znam da su odbojkaši tek nedavno dobili premije za osvojeno zlato u Sidneju. Sa odbojkašicama nešto ne verujem da je situacija mnogo bolja. Ali, one i dalje lete po "mondofleksu" i čak potenciraju odakle su. One sve imaju klubove i nemaju neki preterani interes da idu u Japan da se lome i rizikuju povredu. Ali, one opet to rade. Jer lepo se vidi na terenu da se one i van njega dobro slažu i da nema zavisti i ljubomore. Tako nešto ne može da se sakrije. I zato sistemom eliminacije dolazi se do zaključka da one igraju za nas. I za Srbiju. "Ja sam mala Ivana. A tata me zove "zlato". Svi me zovu "zlato". I igram odbojku. Prokleto dobro igram odbojku. Za vas. Za Srbiju". A ti, Miki, slobodno se vrati u onu kuću, kako se beše zove...

pa opet Bane i opet sportskevesti.net ....

Do sledeće godine, Ivana

Peti i poslednji put. Obećavamo. Najozbiljnije. Pobogu, pa osvojile su prvu medalju u istoriji ženske odbojke.

I dok smo mi ovde, beznadežno zaljubljeni u sve njih, neizlečivo bolesni od njihovih lepota, trljali oči pokušavajući da se oporavimo od slatkog mamurluka koji su nam priredile, dogodila se Skupština. Njihova priča nas je slatko uspavljivala, njihovi glasići bili su nam najslađa muzika. Ne, to nije bila nikakva gnusna laž, to nije bio san prohladne japanske noći. To su zaista bile one, to se sve zaista dogodilo. Brzinom svetlosti, one su nas kupile i mi smo, ne shvatajući šta se zapravo dešava, odjednom postali njihovi hipnotisani robovi.

One su oživljavale i najprostiju rečenicu. Ni iz čega, one su mogle da naprave kratku novelu, od uvreda, one su mogle da ispevaju najdirljiviju pesmu. Ne, suze nisu opravdanje, priča se tu nije svodila na običan patriotizam i ponos, jednostavno, one su probudile u nama neka osećanja za koja smo živeli u ubeđenju da su duboko zaleđena i da im nikakva rehabilitacija neće izlečiti tu permanentnu atrofiju. One su nas odvele na neslućena mesta i svaki dan, teži od drugog, postajao nam je lakši, jer su nas bar one puštale da dosanjamo do kraja.

Ne, ovaj tekst nisam napisao ja, on se napisao sam od sebe, a pravi ja sam se pitao čime smo ih to zaslužili. Uz njih, vreme je stajalo ukočeno i ni više od nemogućeg nam nije bilo dovoljno. Uzdižući se iznad malodušnosti, one su svojim osmesima iz nas isterivale demone prošlosti i izmamljivale su nam iskrenu ispunjenost tamo gde je do sad zjapila rupa. Pored njih smo se osećali nemoćni, jer sve je bilo isuviše dobro da bi bilo istinito. Podilazile su nas tiho, kao jeza. One se nisu krile kada je nevolja kucala na vrata i nisu se bojale ničega, jer su uvek imale jedna drugu. Obuzimale su nas polako, napadale su iz drugog plana, iz zone odbrane. Radi njih, mi smo klečali na kolenima i molili za milost.

I dok im je hiljade i hiljade opčinjenih klicalo u centru belog grada, videlo se koliko im je bilo neprijatno. Koliko god da im je bilo drago da vide toliko ljudi, one su toliko skromne da nemaju naviku da budu u centru pažnje. Ne samo one što su igrale i podnele sav teret, već i one što su sedele na klupi na ivici oštrice. Ne samo Zoran Terzić, već i ceo stručni štab i cela ekspedicija, koja je sebi dodatno skratila život. Ne, nismo mi stvorili njih, već su one stvorile nas. Sledeće godine je Evropsko prvenstvo, i šta god uradile tamo, mi ćemo i dalje da ih volimo. Volećemo i Oliveru Jevtić, na koju stalno moramo da se vraćamo ispredajući ove legende o odbojkašicama, makar ništa više ne uradila u karijeri. Hvala Olivera, Hvala, Ivana, Hvala, Anja, hvala vam svima. Do sledećih godina. Do sledećih medalja!!!


U SVETU POSTOJI JEDNO CARSTVO
A U NJEMU CARICE
IVANA I DRUGARICE

Postovani cika_tomo,i ako ste rekli da mogu da brisem ako mi nesto ne odgovara naravno da necu jer su vasi tekstovi na mestu skroz.Samo ste nam pomogli da isecke iz novima ne skeniramo nego ih dobijemo na gotovo.
Ja Vam se zahvaljuje na ulozenom trudu koji ste ulozili kako bi pomogli da ovaj forum bude jos zanimljiviji.
Pozdrav Administrator

Svaka cast cika tomo, ima nekih tekstova koje sam vec procitala a neke nisam.
Svaka cast jos jednom.

Ja znam za onaj clanak iz Kurira i ove blogove sa sportskevesti, koje su pisale u svom vec poznatom stilu
Svi tekstovi mi se svidjaju

za one koji vole pikanterije i da zavire u tudji privatni zivot, evo odlomka teksta iz Glorije (ceo, nazalost, nije dostupan na Internetu, vec samo u stampanom izdanju...)

Kuhinja Ivane Đeresilo i Borisa Stankovića
Lonac sarme za dobar smeč
Naša bronzana odbojkašica i njen suprug, rukometaš, osim međusobnih strasti dele i ljubav prema istoj vrsti klope i ništa im ne može zameniti trenutak kada se na njihovom stolu nađu domaći specijaliteti
Piše: Boris Jakić
Photo: Jelena Mandić

Sa DNK šifrom rođene pobednice, dvadesettrogodišnjoj odbojkašici Ivani Đerisilo, zvezdi nacionalnog tima Srbije i Crne Gore koji je na nedavno završenom Svetskom prvenstvu u Japanu napravio senzaciju osvajanjem bronzane medalje, sve polazi za rukom. Stiče se utisak da pod njenim dlanovima sve dobija pozlatu. Sa istom lakoćom s kojom smečuje u protivničko polje, uredila je svoj emotivni život. Trinaest meseci je u braku s rukometašem Borisom Stankovićem koga je upoznala u dvorani Sportskog društva Crvena zvezda pre pet godina. Od tada su nerazdvojni. Prate se u svemu, kako u intenzitetu emocija, tako i u strasti s kojom pristupaju tamanjenju vešalica, sarmi ili punjenih pljeskavica.
- Znali smo se iz viđenja, nekoliko puta smo razmenili poglede. Sretali smo se s vremena na vreme, ali se nismo upoznali sve dok zbog povrede nisam morala da vežbam po specijalnom programu. Boris mi je prišao. Bio je šarmantan i lako smo počeli razgovor. Kad smo kasnije odmotavali film i prisećali se detalja našeg upoznavanja, došli smo do zaključka da smo oboje bili preterano samouvereni. Zagonetno smo se smeškali, ubeđeni da kontrolišemo situaciju. Tek tada je na površinu isplivala istina: Borisu su drugovi rekli da se na njega, a meni drugarice da je on ložim lud za mnom. Naravno, ništa od toga nije bilo tačno. Postojala je obostrana simpatija i tek kasnije, posle nekoliko meseci, počeli smo da se zabavljamo.
Opipavanje emotivnog pulsa trajalo je dugo. Prošlo je mnogo vremena pre nego što su im se usne
prvi put srele, potpomognute strasnim zagrljajem.
- U vreme našeg upoznavanja oboje smo bili u vezama koje su posle izvesnog vremena, prvo moja, pa onda i njena, okončane. Iako smo išli u istu školu, prvi put smo se videli tek u dvorani Sportskog društva Crvena zvezda. Ivana mi stalno u šali prebacuje što je nisam primetio još dok smo bili u gimnaziji. Išli smo u jedanaestu, ona je bila prva, a ja četvrta godina. Postali smo nerazdvojni od trenutrka kad smo se smuvali - kaže bivši rukometaš Zvezde na privremenom radu na Bosforu.
Diplomski test iz ljubavi Boris je položio s desetkom. Posle njega je dobio stalno mesto boravka u srcu poznate odbojkašice.
- Oborio me je s nogu kad mi je odlučno rekao da će me pratiti gde god da idem, po cenu da prestane da se bavi rukometom. Iskazao je spremnost da žrtvuje sportsku karijeru samo da bi bio pored mene. Kad sam to čula, znala sam da je on...


(nastavak dostupan u stampanom izdanju)

Neko u jednoj drugoj temi napisa da su Anja i Ivana za njega nerazdvojni... Da je situacija stvarno takva, najbolje pokazuje ovaj tekst iz "TV Novosti"...

TIM U KOJEM CARUJE DRUGARSTVO
“Bronzane” devojke Anju Spasojević i Ivanu Đerisilo veže prijateljstvo dugo 10 godina

Anja Spasojević i Ivana Đerisilo


Piše A. Popadić
U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruje drugarstvo..., orilo se u subotu sa balkona Starog dvora u Beogradu, a desetak hiljada građana pevalo je sa odbojkašicama koje su sa Svetskog prvenstva u Japanu donele bronzu “zlata vrednu”. Zbog njih su Srbi promenili navike i ustajali sa prvim petlovima, a devojčice dobile nove idole.
A da je reč o timu u kojem zaista “caruje drugarstvo” najbolje dokazuje primer Anje Spasojević i Ivane Đerisilo, čije je prijateljstvo dugo 10 godina. Anja i Ivana poznaju se još od kadetskih dana (od 1996) kada su obe igrale za Crvenu zvezdu. Ni same ne znaju koliko su puta jedna drugoj bile podrška u poslovnom, ali i u privatnom životu.

U kratkom razgovoru za TV novosti, ove dve mlade dame požalile su nam se da nemaju vremena ni za šta, pa ni da zajednički proslave medalju, jer za nekoliko dana moraju da budu u svojim timovima u Italiji, Nemačkoj, Turskoj... Anja, pričljiviji deo ovog tandema, poverila nam je da se sa porodicom nije videla mesec dana i da su joj užasno nedostajali.

- Ivana i ja smo brojale dane u Japanu, bile smo tamo 23, a činilo se mnogo više. Svi su nam dani bili nekako isti, a utakmice smo igrale izuzetno rano ujutru. Evo, i jutros smo se probudile u 5, kao vampiri, jer ne možemo da spavamo. To dođe kao da smo završile utakmicu u Japanu.

Pa, kako su provodile slobodno vreme?
- Pronalazili smo nešto svaki dan. Naš doktor nam je jednom organizovao izlet u akva park, jedan od tri najveća na svetu, tako su nam rekli. Bilo je prelepo, videli smo sve - od delfina i raznih riba, pa čak i pingvine. Šetale smo, odmarale uz kafu u kafićima...

Ipak, obema je najviše nedostajala mamina kuhinja. "Dosta mi je sušija za ceo život", rekla nam je Anja, dok je Ivana (koja je od letos u braku sa Borisom Stankovićem, bivšim Zvedinim rukometašem) poručila da jedva čeka da ode kod majke ili svekrve na ručak i "najede se kao čovek".

Njena prijateljica Ivana srećno je udata, a Anja nam je priznala da nema dečka:
- Slobodna sam k`o ptica na grani - kazala nam je jedna od najlepših sportiskinja Srbije.
Sve vreme boravka u Japanu devojke su, zahvaljujući internetu, bile svesne podrške koje im pružaju njihovi verni, ali i oni novopečeni navijači.

- Ne mogu da vam objasnim osećaj kada posle utakmice dođemo u sobu, uključimo internet i čitamo komentare ljudi koji su nas bodrili čak i kada smo pognute glave izlazile sa terena, što, srećom, nije bilo često - kaže Anja. Kapiten odbojkaške reprezentacije Vesna Čitaković-Đurišić bila je zadužena za podizanje morala u ekipi, a ona je i autor "smajlija" koji su sve devojke nosile na nadlanici.

- Na nekom treningu svi smo bili smušeni i neraspoloženi, što nikako ne liči na nas, a Vesna je svakoj nacrtala smajlija da nas podseti da u svakom trenutku treba da se smejemo i da budemo pozitivne – otkriva Anja.

Jedna od naših najboljih odbojkašica, koju navijači zovu "ženski Vanja", kazala nam je da još ne uspeva da sredi utiske posle velikog uspeha.

- Trebaće mnogo vremena da se srede utisci, da mi ne krenu suze na oči kad se setim onog poslednjeg poena i ovog dočeka.

Ivana nam je priznala da je ranijih godina bila na dočeku odbojkaša, košarkaša, vaterpolista...

Pa, kakav je osećaj kada se nađeš "sa druge strane"?
- Ne znam kako da vam opišem ono što osećam. To vam je kao kada skačete sa bandžija. Skakala sam dva puta, jednom u Španiji, sa 370 metara, a drugi put na Adi sa 75m. Oni koji su to uradili znaju kako se sada osećam. Nikada pre ništa slično nisam doživela.
Ni ona nema vremena za odmor jer je u nedelju očekuje mečevi u turskom prvenstvu.
- Imam samo toliko vremena da raspakujem jedan kofer, prepakujem stvari u drugi, i već moram da idem.

Naredne godine na redu je EP za odbojkašice. Do Japana, niko nije ništa očekivao od njih. Sada, kada su "razmazile" navijače oni očekuju medalju, bar srebrnu.
- Kada bismo stigle do finala, sigurno bih igrala na pobedu, makar nekom i slomila prste – kazala nam je Ivana polušaljivim tonom.

I mi verujemo da će 150.000 evra, koliko dobijaju od Vlade Srbije, biti samo jedna u nizu nagrada koje ih očekuju.

Pobednicki duh. Kazu da joj je to upisano u DNK - da li se sa time rodila ili je to postala, nebitno, tek Ivana jeste definitivno rodjena pobednica, a pobednicke filozofije se pridrzava ne samo u sportu, vec i u zivotu...Evo jednog intervjua za Vecernje Novosti:

Nismo još favoriti
S. KRSTOVIĆ, 26. novembar 2006

DEVOJKE sanjaju otvorenih očiju. Odbojkašice su 16. novembra ostvarile istorijski podvig, posle 55 godina donele našoj zemlji medalju sa velikih takmičenja, a bronza sa SP u Japanu za njih sija "zlatnim sjajem". Ali, opuštanja nema, plave gracije nastavile su igru širom Evrope.
- Odmaram se u Turskoj. Počelo nam je prvenstvo - primećuje Ivana Đerisilo-Stanković, zvezda Ezačibašija.
Sjajnoj odbojkašici obaveze ne padaju teško. Na rad je navikla još u Crvenoj zvezdi, pre Turske igrala je i u Italiji.
- Volim da radim, da igram, da se dokazujem, leto je kada možemo da predahnemo. I radujem se klupskim obavezama - ističe Ivana.
Korektor plavih smatra da devojke još sebe ne doživljavaju kao favoritkinje.
- Napravile smo sjajan rezultat, doživele nezaboravan doček, znamo da neće biti kao pre, ali još nemamo pravo da nikom pretimo. Sada nas svi hvale, uzdižu do nebesa, a samo mi znamo koliko smo znoja morale da prolijemo da bismo stigle do bronze. I nastavićemo da radimo, da budemo još bolje. Ponašaćemo se kao i do sada, nećemo da respektujemo nikoga - jasna je Đerisilo-Stanković.
Ivana podseća da je prednost naše selekcije - mladost i iskustvo. Tvrdi da bronza nije došla "preko noći".
- Iza nas su godine i godine odricanja. Ova ekipa oformljena je još u juniorskim danima. Ja se sa Anjom Spasojević znam 10 godina, selektor Zoran Terzić je jedini trener s kojim sam radila u zemlji. Mislim da nas neće nikad napustiti - kaže Đerisilo.
Plave dogodine očekuje EP, borba za kvalifikacije za Olimpijske igre. Prva šansa je Svetski kup, ali da bi do njega došle morale bi da igraju makar finale na EP u Belgiji i Luksemburgu.
- Samo finale?! Ako već igram odlučujuću utakmicu, zanima me samo zlato, makar nekome "polomila prste" - pobednički duh ne napušta šarmantnu Ivanu Đerisilo-Stanković.
ŽAL ZA JAPANOM
- NE žalim zbog poraza od Brazila u polufinalu. Daleko mi je teže pao neuspeh sa Japanom. Ispustile smo prvo mesto i Ruskinje, koje smo, ne zaboravite, pobedile na turniru u Alasiju (Italija). Jednostavno, navikle smo na evropsku odbojku, a južnoamerička nam još ne odgovara - ističe Đerisilo-Stanković.

Jos dva teksta preuzete sa sportskevesti.net

Drage odbojkašice, ja vas volim. Ja vas toliko volim da to nije fer. Ja vas obožavam.

Kada smo osvojili bronzu u Japanu, bilo je, mnogi posetioci sajta se sećaju, pet blogova sa Ivanom Đerisilo u naslovu. I mislili smo, duboko u sebi smo se bojali da se to neće i ne može ponoviti. Ali, moglo je i ponovilo se, i to bez na žalost, povređene Đere. A ove što su bile tamo, dajte mi da ih ušmrkam, da ih ubrizgam direktno u vene, jer ja sam postao zavisnik i one su krive za to. Eto, toliko sam se poistovetio sa njima da pišem "osvojili smo". I sada, gledaćemo poznatu sliku, svi će iskoristiti Vašu dobrotu i osmeh, a onda vas odbaciti kada im ne budete više trebale.

Napisalo se metara i metara hvalospevova o Vama i svaki centimetar ste zaslužile. Odjednom, svi su prestali da pričaju o košarkašima i fudbalerima, a počeli su da pričaju o Vama. Čak je i gostovanje Novaka Đokovića kod Olivere Kovačević imalo slab rejting, jer su svi gledali Vas. Prekidan je i prenos skupštine da bi gledali Vas. Ni krivi ni dužni, mi Vas imamo. Nezasluženo. Neoprostivo. Nezamislivo. Uskoro, vreme će početi da se meri kao ono "pre Njih" i kao ono "posle Njih". Pre i posle Jovane, Maje, Jelene, Vesne, Anje, Nataše, Suzane, Brižitke, Jasne, Jovane, Ivane i one Ivane koja nije bila tu...

Vreme će tek pokazati koliko ste zaista velike. Jer, neka naturalizovana Kubanka, neka Dženi i malo treme, sputalo Vas je jednom, ali neće dva puta. Priznajem, uplašio sam se kada se nesrećno niste kvalifikovale na Gran Pri, pa onda izgubile meč od Slovačke u prvom kolu. Naravno, kao i svi, bio sam spreman da oprostim, pa čak i da zaboravim. I onda posle meča sa Belgijom, bilo je sve jasno. Opet ćemo uzeti medalju. A ako Vam neko zameri za poraz u finalu, onda ga slobodno pošaljite kod mene.

A njihova era, ona je tek počela. Jer ni jedna od njih (osim Vesne kapitena) nema više od 24 godine. Jer, Zoran Terzić će i dalje da unosi mir i spokojstvo. Jer, one će se smejati i kada gube. Jer, kada jedna pogreši, ostalih pet će da ćute. Jer, one su ljudine i van terena, kao što je bila i jedna košarkaška generacija, koja je sada već davna prošlost. Jer, voda teče, sve se menja na ovaj ili na onaj način, ali one ne. Jer, one se lome na terenu, a da nema nikog drugog logičnog objašnjenja osim da rade zbog nas. Jer, ostale tekstove pišem da bih preneo vest, a ovo pišem zato što tako osećam. Jer, ja ih obožavam. Ubrizgajte mi ih direktno u vene...

*****************
drugi:
još po koja o sramoti, kad smo već tu. O, kako se samo osetimo ponosnim i uzvišenim kada Novak podigne tri prsta ili kada Gurović onako besno protrese glavom protiv Amera, pa još malo okrene "čiču" prema kameri - prosto, skoro pa se prisetimo kako smo opet nebeski narod, pokupimo popove iz crkve i "kalaše" i "kašikare" iz podruma, pa juriš u oslobađanje svih srpskih zemalja!

Nego, kad smo već počeli o ponosu, ne tako davno hiljade ljudi se tiskalo ispred bine, a na bini, (tada još uvek) plavi fudbaleri - ljudi, vreme je za proslavu, euforiju, celonoćnu pijanku, idemo na prvenstvo sveta. Ej, bre, kvalifikovali smo se!

Heroji nacije, najveći sinovi Srbije, ma najmanje još dve nedelje se u svim jutarnjim, podnevnim i večernjim programima puštao Kežmanov gol, skoro se prekidao i noćni erotski program, da bi još jedan put videli kako je Mateja veliki savladao golmana Bosne i Hercegovine.

Sada, to što smo posle par meseci svi zdušno pljuvali po njima i utrkivali se u tome ko će tom, najvećem sinu naših naroda i narodnosti (do tada), pripojiti gori i uvredljiviji epitet, nebitno je - to samo pokazuje kakva smo prevrtljiva i licemerna stoka, a to smo, valjda već shvatili i apsolvirali. Još samo da se pomirimo sa tim, ili još gore (Bože sačuvaj), da to i promenimo, ali, opet napominjemo, to je već druga priča....

Ne, ovde se radi o nečemu drugom - bez nekoliko ključnih igrača, pre svih Ivane Đerisilo i sa više nego rovitom Brižitkom Molnar, koja je krajnjim naporom i srčanošću uspela i da se nađe na terenu, uz sve probleme i "saplitanja", naše odbojkašice, uzele su srebro. Ništa, strašno, one koje su do juče bile anonimusi, treće su na svetu, druge u Evropi i na tom putu su u Japanu dva puta potukli bivšeg svetskog prvaka, a na proteklom šampionatu izbacili dvostrukog uzastopnog prvaka starog kontinenta, u polufinalu.

Nama, više nego dovoljno - za šta? Za čestitku. Od gospođe ministarke, lično i personalno. Doček - ma, kakvi... Dočeci i proslave su rezervisane za one što primaju po šest komada, za one što gube od Nigerije, Izraela i ostali, za one koji godinama jure mušemu Lige šampiona, pa je jednom slučajno ubodu (o "godinama potopa" posle toga, kao i onim drugima, koji su toliko ćoravi da ni to jedno zrno ne mogu da ubodu, ne vredi ni pričati). Neki bi rekli, a Novak, šta je sa Novakom zar oni nije dokaz?

Jeste, krunski. Bio je pun trg posle Rolan Garosa. Nego, čisto ovako usput, seća li se neko onog dočeka posle Majamija? Tada Nole nije bio IN i tada tenis nije bio stvar prestiža, tada se nisu gurali fenseri da budu viđeni - i šta se desi? Ništa, na dočeku se našlo duplo manje ljudi nego onomad u redovima za šećer... Možda čak i troduplo, ali da ne preterujemo sada. Ili, šta tek reći o praznim stolicama u duelu u okviru Dejvis kupa - pa, imajte razumevanja, nisu to Zvezde Granda ili neki Veliki Batica...

Ajde, da se dotaknemo i tog naslova - zasluge. Dve su stvari sigurne: prva, devojke su zaslužile srebro, zasigurno. Po zalaganju, zlato, ma i više od toga. Patriotizmu, takođe. Druga: mi ih nismo zaslužili. Ova država, ova vlast, ali zašto kriviti samo njih - i ovi novinari, i ovaj narod. Nebeski, naravno (jel ste podmazali "kalaš"?).

I kad je u pitanju ono drugo (sramota) i tu su dve stvari sigurne... Prva, jasno je, poenta je ovog teksta - treba da nas je sramota. I, opet, i više od toga. Druga, samo gospod Bog zna, zašto se ove devojke ponose time što su iz Srbije, umesto da se stide te činjenice. Jer, pored ovakvog naroda i ovakve države...

One, trenutno, svidelo se to nama ili ne, čine možda 5% koji vrede. Zbog tih 5% vredi se boriti..I stideti - prvo sebe. Evo, ja se stidim! Uglavnom, a s vremena na vreme se i divim.Iskreno, od srca, neizmerno. HVALA, DEVOJKE! Koliko hvala? Nemerljivo. No, ako hoćete makar približan opis, osloniću se na pomoć proverenog majstora pisane reči i njegov blog na http://www.sportskevesti.net/blogs/1...jkaAicama.html . Bolje i preciznije od toga, nemoguće je opisati. Može se jedino osetiti...

O jednoj od najboljih svetskih odbojkasica pisao je i Mondo...Evo jednog intervjua, koji je tada posluzio kao najava SP u Japanu.

Korektor ženske odbojkaške reprezentacije SCG Ivana Djerisilo izjavila je da plave na Svetskom prvenstvu u Japanu treba da dokažu kvalitet protiv svih protivnika, a ne samo protiv favorita.

"SP nije samo Italija, ima mnogo drugih ekipa sa kojima ćemo igrati. Bilo bi lepo da pobedimo i Italiju, ali da nam se ne ponovi prošlogodišnje Evropsko prvenstvo, kada smo pobedile Nemačku, a posle smo gubile", rekla je Djerisilo u Kovilovu, gde ekipa završava pripreme za SP, koje počinje u Japanu, 31. oktobra.

Plave će u Japan otputovati 25. oktobra, a osim Italije u grupi D protivnici će im biti Kuba, Peru, Egipat i Turska.

"Italija nam je prva prepreka koju treba da preskočimo da bi krenuli lakšim putem. Imali bi tada i psihološku prednost na našoj strani. Ipak, ima još mnogo drugih ekipa koje moramo pobediti. Tu je i izuzetno jaka Turska, kao i drugi timovi. Nikada nismo igrali sa Kubom, tako da ne znam kakve su nam mogućnosti protiv njih. Medjutim, meni je lakše kada igramo sa nepoznatim, jer postoji i faktor iznenadjenja ", kazala je Djerisilo i dodala da bi bila najzadovoljnija da SCG bude prva u grupi, ali da bi zauzimanje trećeg mesta bilo, ipak, realno.

Ivana Djerisilo je izjavila da se nada da će ceo tim dati svoj maksimum u Japanu, uključujući i sebe, uprkos bolovima u kolenu koji je muče u poslednje vreme.

"Svesna sam odgovornosti koji nosim i moram tako da nastavim i na SP. Na utakmicama ću dati svoj maksimum, jer imam taj dar da, i kada ne treniram, mogu da odigram dobro, imam takvu fizičku predispoziciju. Važno je da sve igramo dobro, da cela ekipa pruži svoj maksimum", dodala je Djerisilo, izražavajući uverenje da ekipa neće imati nekih većih problema tokom šampionata u Japanu

ovo je kratak intervju od prošle godine, nadam se da će se Ivana oporaviti od povreda i da će igrati na olimpijadi, pa da osvoji tu ''malo jaču medalju''
https://www.youtube.com/watch?v=NX0dhOFDtsI

Ivanin intervju za www.sportskevesti.net

http://www.sportskevesti.net/articles/9658/1/Odbojkaka-princeza-od-mamine-sarme/Page1.html

E samo da vam kazem u najnovijem Blic PULS-u imate intervju Anje Spasojevic!

Procitao sam i savetujem vam da i vi procitate

Evo procitajte anketu dnevnih novina Blic i videcete ko je najlepsa olimpijka.....
http://www.blic.co.yu/zabava.php?id=53766

jaaaaa ::Evo procitajte anketu dnevnih novina Blic i videcete ko je najlepsa olimpijka.....
http://www.blic.co.yu/zabava.php?id=53766

Zar je neko sumnjao u to,ne treba nama Blic da bi to znali.

...zanimlj...

Hahah neka crknu sve te ,,lepotice,, nisu Djeri ni do kolena.... Ovo je fantasticno!!!!!!!!!!!

ma to je SRPKINJA!!!

I jeste najlepsa...

Djeraaaa,Djera!
Najlepsa si,i NAJBOLJA BRE!

E a nesto danas citam onaj Blic sa anketom,covece ne mogu da verujem,sve one sto su bila iza Djere se poskidale gole i jedino tako misle da mogu nesto da pokazu.Tako mi je drago sto je Djera normalna i pokazala im kako se ne moras uvek skinuti da bi te zapazili! Djero kraljice!

Isi#11 ::E a nesto danas citam onaj Blic sa anketom,covece ne mogu da verujem,sve one sto su bila iza Djere se poskidale gole i jedino tako misle da mogu nesto da pokazu.Tako mi je drago sto je Djera normalna i pokazala im kako se ne moras uvek skinuti da bi te zapazili! Djero kraljice!

aaaaaaaa,gde to imaaaa?

Isi#11 ::E a nesto danas citam onaj Blic sa anketom,covece ne mogu da verujem,sve one sto su bila iza Djere se poskidale gole i jedino tako misle da mogu nesto da pokazu.Tako mi je drago sto je Djera normalna i pokazala im kako se ne moras uvek skinuti da bi te zapazili! Djero kraljice!

Slažem se u potpunosti sa tobom. Blic je tu napravio glupost, jer je preuzeo slike tih sportistkinja iz raznoraznih časopisa golotinje, i onda da ne bi bilo kako naša ni jedna ne učestvuje u anketi, oni stave Đerinu sliku, i opet nju ukradu sa sajta haha... Drago mi je da su ljudi bili dovoljno pri sebi i da im nije primarno bilo golo telo....

Evo i Djerinog odgovora na anketu
http://www.blic.co.yu/zabava.php?id=54280

Svaka cast Djero.....

...vobra ...

Joj,sto volim sto jos ima normalnih ljudi na ovoj planeti!Djero,kraljice!

E Djero lepo si im rekla.........Svaka ti cast.

jaaaaa ::Evo i Djerinog odgovora na anketu
http://www.blic.co.yu/zabava.php?id=54280

hahaha al' ih je oduvala hahahaha
Bravo Đero!

jaaaaa ::Evo i Djerinog odgovora na anketu
http://www.blic.co.yu/zabava.php?id=54280

ispala